ZNAČAJAN DATUM 9.oktobar

IVO ANDRIĆ        

Razvoj uhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine(Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Ovaj istoriografski Andrićev rad preveden je na srpski jezik i prvi put objavljen u časopisu „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, u broju 1 za 1982. godinu.

Uzevši u celini, Andrićev doktorski rad ima neuporedivo više literarnog nego naučno-istorijskog značaja. U njemu su nagoveštene uglavnom sve teme koje će pisca okupirati u njegovim proznim delima. U disertaciji se, isto tako, nalazi jezgro gotovo svih budućih Andrićevih zamisli utemeljenih na istorijskoj građi. Mnoge knjige do kojih je došao pišući tezu, Andrić je docnije koristio kao izvor podataka za svoje romane i priče (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, ciklus priča o fratrima, i drugo). Ivo Andrić je u doktorskoj tezi sa jednakom pažnjom pratio istorijsku sudbinu sve četiri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovini (Srbi, Hrvati, Turci i Jevreji) i objektivno, bez literarne mistifikacije, sagledavaoosobenosti i odnose među njima. Osim toga, u disertaciji je formiran Andrićev hroničarsko-istorijski stil koji se u njegovim književnim delima preobražava i iskazuje glasom objektivnog pripovedača.

BIOGRAFIJA IVE ANDRIĆA

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travnik u, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca da je na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije.  Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvat ske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Pontobiti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.

Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupov ića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice,  družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“.

S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje  pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu  Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku.  S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „…Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden  velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine – Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića.

Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „…Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja…“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem P oslanstva napušta Berlin.  Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju.  Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.

Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke  „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a  pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine.

Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu  Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“.

„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.

 Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom.

Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

DELA

1. Na Drini ćuprija, roman
2. Travnička hronika, roman
3. Gospođica, roman
4. Prokleta avlija, roman
5. Nemirna godine, zbirka pripovedaka („Za logorovanja“, „Mustafa Madžar“, „Priča o vezirovom slonu“, „Nemirna godina“, „San bega Karčića“, „Veletovci“, „Ćilim“, „Svadba“, „Štrajk u tkaonici ćilima“, „Razaranja“, „Bife Titanik“, „Zeko“)

6. Žeđ, zbirka pripovedaka („U musafirhani“, „U zindanu“, „Ispovijed“, „Kod kazana“, „Napast“, „Proba“, „Trup“, „U vodenici“, „Šala u Samsarinom hanu“, „Čaša“, „Rzavski bregovi“, „Čudo u Olovu“, „Žeđ“, „Most na Žepi“, „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Olujaci“, „Na drugi dan Božića“, „Na stadionu“, „Na državnom imanju“, „Letovanje na jugu“)
7. Jelena, žena koje nema, zbirka pripovedaka („Anikina vremena“, „Mara milosnica“, „Ljubav u kasabi“, „Ćorkan i Švabica“, „Žena na kamenu“, „Igra“, „Žena od slonove kosti“, „Bajron u Sintri“, „Jelena, žena koje nema“)
8. Znakovi, zbirka pripovedaka („Put Alije Đerzeleza“, „Dan u Rimu“, „Znakovi“, „Svečanost“, „Đorđe Đorđević“, „Reči“, „Autobiografija“, „Na lađi“, „Zlostavljanje“, „Priča o kmetu Simanu“, „Snopić“, „Zimi“, „San i java pod Grabićem“, „Priča o soli“, „Kosa“, „Noć u Alhambri“, „Lov na tetreba“, „Razgovor“, „Susedi“, „Šetnja“, „Zatvorena vrata“, „Porodična slika“, „Osatičani“, „Praznično jutro“)
9. Deca, zbirka pripovedaka („Kula“, „U zavadi sa svetom“, „Mila i Prelac“, „Deca“, „Prozor“, „Knjiga“, „Na obali“, „Zmija“, „Panorama“, „Izlet“, „Ekskurzija“, „Pismo iz 1920. godine“, „Aska i vuk“)
10. Staze, lica, predeli, eseji
11. Ex Ponto, Nemiri, Lirika, poezija
12. Istorija i legenda, eseji
13. Umetnik i njegovo delo, eseji
14. Kuća na osami, zbirka pripovedaka („Uvod“, „Bonvalpaša“, „Alipaša“, „Baron“, „Geometar i Julka“, „Cirkus“, „Jakov, drug iz detinjstva“, „Priča“, „Robinja“, ,„Životi“, „Ljubavi“, „Zuja“;

Druge pripovetke: „Popodne“, „Knez sa tužnim očima“, „Iskušenje u ćeliji broj 38“, „Prvi dan u radosnom gradu“, „Stvorenje“, „Pakao“, „Julski dan“, „Zanos i stradanje Tome Galusa“, „Ruđanski begovi“, „Tri dečaka“, „Crven cvet“, „Na sunčanoj strani“, „Slučaj Stevana Karajana“, „Lica“, „U ćeliji broj 115“, „Sunce“, „Predvečernji čas“, „Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“, „Kod lekara“, „Susret“, „Razgovor pred veče“, „Veliki raspust“, „Sarači“, „Legenda o pobuni“, „Dubrovačka vejavica“, „Ranjenik u selu“, „Slepac“;

Nedovršena proza: „Na Latinskoj ćupriji“, „Poručnik Murat“, „S ljudima“, „Taj dan“, „O starim i mladim Pamukovićima“, „Pre nesreće“, „Buna“, „Prvi susret“, „Pekušići“, „Nemir“)

15. Omerpaša Latas, roman
16. Znakovi pored puta, meditativni zapisi
17. Sveske, meditativni zapisi
18. Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine, doktorska  disertacija

 

 

Kao što mnogi svetski gradovi obeležavanjem mesta na kojima su živeli njihovi veliki sugrađani iskazuju zahvalnost za delo koje je ugrađeno u nacionalnu kulturu, tako je i Beograd, u koji je Andrić prvi put došao daleke 1919. godine, otvorio vrata piščevog memorijalnog muzeja. Prostor stana u Poleterskih brigada 2a(danas je to Andrićev venac 8) u koji se Andrić uselio posle sklapanja braka sa Milicom Babić, uređen je po ugledu na slične memorijalne ustanove u svetu. Na jednoj strani, sačuvan je deo autentičnog ambijenta na osnovu kojeg je mogućno rekonstruisati piščevu svakodnevicu, a s druge, raznovrsnim eksponatima, predstsvljen je Andrićev životni put i markantne tačke  njegove stvaralačke biografije. Jedan deo stana (radna soba i   salon) sačuvao je izgled kakav je imao za Andrićeva života, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, različita izdanja njegovih njjiga na našem i na stranim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti.

Andrićeva lična biblioteka koja se najvećim delom nalazi u radnom kabinetu, sadrži 4502 knjige, muzeološki je obrađena i bibliotečki opisana. Sada je u toku obiman posao prenošenja Andrićevih marginalija i pribeleški u elektronsku formu. Ova građa unosi se u kompjuter u obliku baze podataka, pa će biti mogućno pretraživanje prema različitim kriterijumima.

 

 

Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku, i to na osnovu pravila koja utvrđuje Upravni odbor Zadužbine Ive Andrića.

Na osnovu Člana 3. stav 4. Statuta Zadužbine Ive Andrića, Upravni odbor Zadužbine, na sednici održanoj 12. marta 1976.  godine, a po testamentarnoj želji Ive Andrića, doneo je PRAVILA O DODELJIVANJU ANDRIĆEVE NAGRADE za najbolju pripovetku, odnosno zbirku pripovedaka objavljenu prethodne godine.
Polazeći od tridesetogodišnjeg iskustva u dodeljivanju Andrićeve nagrade, Upravni odbor Zadužbine, na sednici od 28. septembra 2005. godine ocenio je da je nužno izvršiti osavremenjivanje i prilagođavanje PRAVILA.
Shodno toj odluci, na sednicama od 21. decembra 2005. i 29. marta 2006. godine, Upravni odbor doneo je izmene i dopune.

   
 
   
 
       

Iz Znakova pored puta

*

     Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo.

     Tu školu nismo još prošli i taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatk mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla i pečat manje vrednosti koji se na da sakriti.

     O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi.

*

     Nad Beogradom sunce sija kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno.

      Savijaju ćilim. Svršena predstava.

     Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući traga, kao nerazumljiva jeza uz kičmu.

     U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača.

     Kad su posle prve scene, akrobacija i šala, počeli da savijaju ćilim i pripremaju mesto za iduću scenu, dete je udarilo u plač. Molilo je starije da ne dozvole da se smota lepi veliki ćilim koji mu je izgledao prostran i šaren kao rajska livada i da se ne prekida divna igra akrobata i klovna. Uzalud su ga umirivali da je to samo prva tačka, da se igra nastavlja i da ima još mnogo lepših stvari koje dolaze. Dete je plakalo gorko i glasno i umirilo se tek kad su se pojavili konji i bele mazge sa praporcima i plavim vrpcama upletenim u grivu. I dok se, zadivljeno, ponovo smejalo, suze su mu se same sušile na licu.

     Sunce je davno zašlo. Trenutna iluzija iščezla. Opet se pojavljuju znani, nepomični vidici. Ravnica se mrači i postaje kruta, sa odsečenom crtom na horizontu. Beograd pali svoje svetlosti do u beskraj i izgleda kao igračka za divove.

*

   – Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i – ukoliko to zavisi od čoveka – do kraja rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

   -Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

   -Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.

   -?!?

   – Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan – i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.                              

*

     Ono što je vredelo nešto u meni i na meni bilo je redovito izvan moje volje i moga znanja i saznanja. Ono što sam bio, hoteći da to budem, takvo je da u većini slučajeva, ne vredi mnogo, a ponekad čak ne služi na čast ni mom karakteru ni mojoj pameti, i bolje bi bilo da nije nikad ni bilo, ili da se bar može zaboraviti, kad se već ne može izbrisati.

     Tako mi se ponekad čini da je kod samog postanka mog duha i karaktera učinjena greška koju ništa više ne može popraviti.

     Ko sam ja koji delam i živim na svoju bruku i na svoju štetu, a ko je onaj drugi koji, ne poznavajući sebe, živi u istoj koži sa mnom, stideći se svog nerazdvojnog parnjaka.

*

     Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

     Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

*

     Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima.

     Posle toga mi još „živimo“ neko vreme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju.

     Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osećanje vremena, kao što čoveku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najpre sećanje, pa svest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas.

     U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živeti ni onoliko koliko čovek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.

*

     Čini mi se kad bi ljudi znali, koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.                                  

*

     Budite nepoverljivi prema sebe, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da u nešto vama nije u redu.

*

     Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.                                    

*

     Kad ljudi počnu da stare, sve radi protiv njih, ne samo vreme, njihov glavni neprijatelj, nego sve u njima i oko njih. Njihovo telo uporno, samoubilački luči sve nove otrove koji im zagorčavaju i skraćuju dane života. Njihov duh se slepo odupire svemu što obnavlja, podmlađuje ili bar održava u snazi i svežini, a naprotiv, taloži i razvija u sebi sve ono što zamračuje vidike i smanjuje životnu radost.

     Kao da to nije dovoljno, po nekom čudnom i paradoksalnom pravilu, u ostarelom čoveku se, uporedo sa opadanjem svih snaga, smanjivanjem mogućnosti i sužavanjem izgleda, javlja odjednom preterana želja za savršenstvom u svemu, a kao posledica te lude želje: nezadovoljstvo samim sobom i (još više) drugima, zlovolja, beznadežnost i očajanje. Rastu sumnje i hladnoća u odnosu sa ljudima,  a u isto vreme sve veća biva potreba za tim istim ljudima, za toplinom, poverenjem, čistotom i odanošću.                                  

*

     Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi. Na žalost. Ostane nešto, ali nešto što nije ništa: nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav. I mi se osećamo kao čovek koji je nekad znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu retko samo pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.

*

     U stvari, svaki most predstavlja jedan grub i još za zemlju vezani početak čovekovog napora da ostvari svoj san o savlađivanju zemljine teže, pa zatim o letenju, da bi se tako ovladalo svetom i da bi čovek zauzeo bolje mesto na zemlji koju gazi i u vasioni koja ga okružuje.

*

     Da bi se stvorilo jedno umetničko delo potreban je ogroman rad mašte. I taj napor ne treba prosuđivati samo po onome što je ostvareno i uspelo nego i po onome što je neuspelo i odbačeno prilikom rada i što će nama čitaocima i gledaocima zauvek ostati nepoznato. Kad se pomisli na sve to, čovek se pita kako pisac može izdržati takav poziv. Kako mu u rukama ne eksplodira oruđe kojim se služi i ne ubije njega samog umesto da stvara po njegovoj volji. Ali izgleda da su oni koji rade takve opasne poslove zaštićeni upravo time što žive u unutrašnjosti događaja, u samom srcu opasnosti.

*

     U svakom vremenu važe kao dobri i veliki pisci oni koji najbolje umeju da pišu za svoje vreme, za ljude svoga vremena i njihova shvatanja i raspoloženja. Ali vrlo je verovatno da će u budućnosti kao pravi pisci ostati samo oni koji su umeli da daju najbolju sliku svoga vremena i ljudi i shvatanja u njemu. I to bez obzira na sva prolazna shvatanja i trenutna raspoloženja.

*

     Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda. Često na početku neke rečenice, kad vidimo kako se pomalja jedna misao, mi zastanemo zadivljeni i uplašeni. I sa nevericom se pitamo: „Je li mogućno? Hoće li se to što naslućujemo zaista desiti? Je li ovo zaista ona ista misao koju smo i mi, ne jednom, naslutili pri dodiru naše svesti sa svetom oko nas, skrivani deo naše unutarnje stvarnosti? Zar ima još neko da je ovo ovako video i osetio?“

     A kad, pročitavši do kraja, vidimo da je zaista tako, mi ostajemo nad tom rečenicom zamišljeni, zahvalni i srećni, jer nam je pao u deo najveći dar koji čitanje može da nam pruži: osetili smo da nismo sami nikad, ni u najtežim ni u najlepšim trenucima, ni u svojim najgorčim nedoumicama, ni u najsmelijim zaključcima, nego da smo povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam „naš“ pisac otkriva.

     To je spasonosno.

*

     Pre podne radim svež i čio. Prečitavam ono što je napisano, brišem i popunjavam, nastavljam tamo gde sam stao, mirno i samo sa manjim oklevanjima. Sve je jasno i pregledno. Otvaraju se preda mnom perspektive i putevi kojima treba samo krenuti. Sve tęži napred i sluti na dobro, iako ne tako brzo kao što bih hteo.

     Ali čim prođe prva polovina dana, moji planovi postaju manje jasni, put se gubi. Kad se zapali svetlost, sve se zbrka i potamni. Noć ima svoje puteve i zahteve. Moj rad leži preda mnom kao stvar koju prvi put gledam. Ne mogu da poimim ni ono što sam toga dana do podne napisao, a kamoli da vidim dalje napred.

     A sutradan ujutru, čim otvorim oči, počinjem da pronalazim i sređujem ono što je mrak bio prekrio. I sve je opet poznato i razumljivo. Radim i napredujem, čas brže, čas sporije, sve do posle podne. A tada se jučerašnja igra ponavlja.

*

ZADATAK   ZA  MLAĐU GRUPU

1.Gde  i kada je rođen  Ivo Andrić?

2.Koje mu je najpoznatije delo?

3.Pronađi na internetu njegovu sliku i zalepi  je u svesku.

ZADATAK ZA SREDNJU GRUPU

1.Prepiši štampanim slovima ćirilice pet obaveštajnih rečenica o Ivi Andriću.

2.Pisanim slovima ćirilice napiši deset  dela našeg nobelovca.

3.Navedi  nazive pet gradova u kojima je boravio Ivo Andrić.

4.Koje pripovetke smo do sada obradili?

5.Da li postoji književna nagrada  koja nosi njegovo ime?

ZADATAK ZA STARIJU  GRUPU

1.Koji podaci iz biografije Ive Andrića su ti bili  zanimljivi?

2.U kojim zemljama je naš nobelovac  službovao  kao diplomata?

3.Navedi nazive njegovih romana.

4.Koje godine je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu i za koje delo?(Pogledaj prilog na YouTube).

5.Na kraju  ,dobro pročitaj  odlomke  iz Znakova pored puta.Pronađi nekoliko mudrih misli i zabeleži ih.

                                                                 ***

  • KADA SE NEŠTO UVUČE U VAS ,A NE ZNATE ŠTA JE TO ,PRVO IZAĐITE IZ KUĆE ,A KADA SE UMORITE ,VRATITE SE U SVOJ DOM I ČITAJTE ANDRIĆA !!!!!
  • NADAM SE DA VAM ZADACI NISU BILI TEŠKI !
  • POZDRAV VAŠA  UČITELJICA GAGA!
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: